Među pingvinima i pogledima

Poglavlje 1 – Dan kada je vreme zaustalo

U školi na Berufskolleg Senne dan je započeo uobičajenim gužvavim razgovorima, trkanjem stolica i šuštanjem lišća koje se tek uoči početka časa pune. Niko nije ni pomislio da će zgrada za trenutak postati deo kosmičke priče.

Na krovu, neprignut, stajao je muškarac kog kasnije niko nije poznavao po imenu. U rukama je držao konstrukciju koja je izgledala kao crna zvezda zarobljena u staklu – bombu sa antimaterijom koja bi, da je stigla do svoje mete, sve uništila. Međutim, pre nego što je sudbina mogla da ispuni svoju hladnu računicu, desilo se nešto nevjerojatno: pukotina u vazduhu, bljesak svetla i muškarac je nestao. Teleportisan, kao da je to bio čudotvorstvo fizike, direktno na Južni pol.

Međutim, bomba je kliznula sa krova. Pala je, a dok je padala, činilo se da vreme za trenutak stoji. Kada je udarila u tlo, nije eksplodirala u vatru i uništenje – već u val hladnog plazme, nevidljivog, a ipak osetljivog.

U učionici je prošao hladan vetar. Vazduh je zveckao kao da se sama atmosfera transformisala. I sa njim je stigao čudan miris: mora, ribe, Antarktika koju niko ranije nije posećivao. Neki su kasnije tvrdili da su čuli pingvine, njihovo glasanje tako blizu kao da su stajali direktno pored đonsa.

Poglavlje 2 – Tamovina

Sredom časa iznenada je sve utrgnulo. Potpuna tamovina, tako gusta da se ni vlastita ruka nije mogla videti. Međutim, umesto da padne u paniku, nastupio je čudan mir. Tamovina nije bila zastrašujuća – bila je mekana, zaštitna, gotovo intimna.

U ovoj tamini probudili su se drugi čuli. Glasovi su postali šuštaniji, daha osetljiviji. A onda pogledi – nevidljivi, a ipak osetljivi. Učenici i učenice koji su se inače retko primetili, iznenada su osetili prisustvo drugih. Kao da su oči u tamini postale vrata, a pogledi dodiri koje niko nije mogao da spreči.

Flertovi koji nisu bili izgovoreni u svakodnevnom životu pretvorili su se u nevidljive geste. Uzdah, tih smeh, dah – sve je bilo opterećeno značenjem.

Poglavlje 3 – Pojava

Kada je svetlo ponovo upaljeno, prostorija više nije bila ista. Na prozorima su stajali pingvini, kao da su pronašli dug put od Južnog pola do ovde. Njihova perje su blistala poput crnog samta, a njihove oči su znatiželjno gledale u lica mladih.

I između njih, u sjajovima plazme, pojavile su se figure – žene čija je lepota bila teško uhvatljiva. Činile su se kao san i stvarnost, njihove kose pokretale vetar koji niko nije osećao. Pozdravljale su se kao da su tamo odvek.

Niko nije vikao, niko nije pitao. Činilo se kao da je svima bilo jasno da se ovaj trenutak ne sme narušiti.

Poglavlje 4 – Lara i Jonas

Među učenicima sedeo je Jonas, tiho kao i uvek. On nije bio onaj koji bi govorio mnogo. Međutim, kada je preživeo tamovinu, znao je da je svojim pogledom pronašao drugu – Laru koja je sedela kod prozora.

Ona je osetila nešto – ne dah plazme, ne miris ribe, ne čak ni pingvine. Osetila je da je neko gleda, ne privremeno, već kao da bi razumeo njenu dušu.

Kada su se njihove oči sretnule, svet je zaustavio. Između njih se stvorio nevidljivi konac, i oboje su znali da se više nikada neće rastaviti.

Poglavlje 5 – Poziv sa Južnog pola

Dok je to bilo daleko od njih, atentator je probudio na Južnom polu. Bio je sam, okružen ledom i snegom, ali nije bio izgubljen. Jer u sebi je osećao nešto što nije razumeo: vezu sa učionicom, bombom koja nije uništavila, već transformisala.

I tamo, na kraju sveta, pingvini su ga gledali – isti oni koji su sada u učionici. Bili su poslanici, nosioci poruke koju tek treba da se dešifraše.